- Главная
- Русский язык
- Фонетика руског језика
Содержание
- 2. ПРЕДМЕТ ФОНЕТИКЕ Фонетика је део науке о језику која се бави проучавањем звуковне стране језика, тј.
- 3. АСПЕКТИ ИЗУЧАВАЊА ГЛАС Физиолошко-артикулациони аспект Акустички аспект Функционални (или фонолошки аспект) Гласови говора као најкраће сегментне
- 4. Предмет и фонетског и фонолошког аспекта је један исти – гласовне јединице језика, али су им
- 5. Дисциплине фонетике С обзиром на циљеве и задатке , као и ,етоде којима се користи при
- 6. С обзиром на циљеве које има фонетика се дели на теоријску фонетику и практичну: 1. Теоријска
- 7. Артикулација гласова При артикулацији гласа постоје три фазе: екскурзија, експозиција и рекурзија. Прва фаза представља рад
- 8. Артикулациона база Разлика у артикулационој бази двају језика испољава се у изговору чак и врло сличних
- 9. Фонетска транскрипција Научна анализа звуковне стране језика не може полазити од правописа, јер у писаном стандарду
- 10. ГЛАСОВНИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА У гласовном систему руског језика издвајају се две врсте гласова: сугласници или
- 11. Артикулационе разлике а) Разлике између самогласника и сугласника тичу се различитог положаја говорних органа: при изговору
- 12. Акустичке разлике а) Самогласници су тотални тонови, а присуство шума код њих је сасвим незнатно. Сугласници
- 13. Функционалне разлике а) Самогласници су слоготворни, тј. носиоци су слога; сугласници могу бити слоготворни само у
- 14. Иако су руски и српски сродни језици, њихови гласовни системи се битно разликују. Најуочљивије су разлике
- 15. Фонолошки систем руског језика Фонолошки систем руског језика има 42 фонеме: од тога броја 37 сугласничких
- 16. Српски фонолошки систем Српски фонолошки систем има 30 фонема: 5 самогласника и 25 сугласника. Стога српски
- 17. СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ Сугласници су гласови са шумом, што значи да у усној дуп или на уснама
- 18. Основна и допунска артикулација сугласника Под основном артикуилацијом се подразумева рад говорних органа којим се ствара
- 19. КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА При класификацији сугласника полази се од њихових артикулационо-акустичких особености, на основу којих настају доференцијална
- 20. Акустички аспект Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника: класификација по учешћу тона и
- 21. Акустички аспект Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника: класификација по учешћу тона и
- 22. Класификација по учешћу тона и шума Ако се пође од односа тона и шумау акустичкој представи
- 23. Сугласници ц, ч´, х, х´ немају звучних парњака међу основним сугласницима. Њихови звучни парњаци су њихове
- 24. Класификација сугласника по акустичком утиску Ова подела се односи на две мање групе сугласника: шуштави /ж/,
- 25. Артикулациони аспект Полазећи од артикулационог аспекта издвајају се две поделе сугласника: по начину творбе и по
- 26. Артикулационо-акустички аспект или по тврдоћи-мекоћи Вероватно најзначајнија одлика руског гласовног система је резликовање великог броја тврдих
- 27. Сугласнички фонолошки систем Њега чини 37 фонема: п-п´, б-б´, ф-ф´, м-м´, в-в´, с-с´, з-з´, т-т´, д-д´,
- 28. САМОГЛАСНИЦИ Добро је познато да су самогласници гласови при чијем образовању ваздушна струја слободно пролази кеоз
- 29. Акцентовани самогласници У акцентованим слоговима у руском језику разликује се шест самогласника: а, о, у, э,
- 30. Самогласник ы се јавља само у позицији после тврдог сугласника (мы, вы, быт), у којој се
- 31. Артикулациона класификација основних руских самогласника При артикулационој класификацији основних самогласника узимају се у обзир : ширина
- 32. СЛОГ Фонеме учествују у обликовању значењских јединица језика – морфема и речи. Према Сосиру, језички знак
- 33. Интензитет слога је снага са којом се слог изговара. Сви слогови се не изговарају у руском
- 34. При овладавању руском ортоепијом врло је важно знати акценат у речи јер од њега зависи изговор
- 35. АКЦЕНAТ РЕЧИ Под акцентом се подразумева истицање фонетским средствима једног слога у речи. Акценат је најважније
- 36. Фонетска природа руског акцента Акцентовани слог у руском језику се одликује интензитетом гласа, због чега је
- 37. Фонетска природа српског акцента Српски акценат је мелодијски. Истицање слога у речи постиже се висином мелодијског
- 38. Место акцента у руском језику Постоје језици са фиксним акцентом (чешки, мађарски, фински – увек на
- 39. Фонетска реч Акцентована реч са својим проклитикама и енклитикама зове се фонетска реч. Проклитике и енклитике
- 40. ИНТОНАЦИЈА Акустичке карактеристике интонације Са фонетске тачке гледишта интонација је сложена појава који чини скуп прозодијских
- 41. Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона и служе за издвајање смисаоно-интонационих целина. Оне заједно са
- 42. Темпо говора, Темпо говора, тј. брзина је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина, где улази и дужина
- 43. Почетак и крај (а посебно овај последњи) се изговарају спорије него средина исказа. Темпо је основни
- 44. Функције интонације Интонација није само фонетско, већ и изражајно средство, јер заједно са лексичким средтвима учествује
- 45. Интонација је тесно повезана са фонологијом и синтаксом: с фонологијом зато што припада звуковној страни језика
- 46. Због тога проучавање интонације спада у домен и фонетике и синтаксе. Фонетика се интересује за физичку
- 47. Фонетска синтагма Фонетска синтагма или говорни такт је најмањи смисаоно-интонациона сегмент који се издаја у исказу,
- 48. 1. ОРТОЕПИЈА Сваки од нивоа књижевног (или стандардног) језика има утврђен систем својих норми: фонетске, граматичке,
- 49. Ортоепија Ортоепија је, дакле, учење о нормама усменог језика, које се односе: на изговор гласова у
- 50. култура говора Норме КЈ на свим споменутим нивоима су подложне променама, па и на ортоепском нивоу,
- 51. Развој руске ортоепије Још од XIV века када је Москва постала центар руске државе средњоруски говори
- 52. Поткрај XVII и у првој четвртини XVIII века (период који се везује за владавину Петра Великог)
- 53. Ортоепске норме СРКЈ Током времена су и старомосковске ортоепске норме почеле да се мењају. До тих
- 54. Међутим, и током прве половине XX века старомосковски изговор се још увек сматрао класичним, па и
- 55. Два типа (стила) књижевног изговора Ступањ зближавања изговора и прасвописа зависи од два стила изговора: књишког
- 56. Књишки тип Неутрални тип 1. Књишки се тип одликује спорим темпом, максимално јасним, разговетним изговором сваке
- 57. трећи разговорни тип изговора Постоји и трећи разговорни тип изговора. Он је у употреби у специфичној
- 59. Скачать презентацию
ПРЕДМЕТ ФОНЕТИКЕ
Фонетика је део науке о језику која се бави
ПРЕДМЕТ ФОНЕТИКЕ
Фонетика је део науке о језику која се бави
Фонетика проучава артикулацију гласова, њихове акустичке особине, алтернацију гласова у речи и говорном низу. Поред тога, она проучава структуру слога, акценат и интонацију. А посебан одељак ф. представља ортоепија, тј. норме књижевног изговора.
Као посебна наука о звуковној страни језика, фонетика је органски повезана са морфологијом. Синтаксом, лексикологијом., те се отуд она бави само оним гласовним средствима која слуше за фонетско конституисање и диференцијацију лексичких и граматичких јединица језика. У семантиким језичким системима, као што су лексички и грасматички (морфо-синтаксички) појединачни гласови могу имати граматичко значење (Нпр., у руској речи стена глас /а/ је фонетски конституент дате речи, али је истовремено и флексиони морф за номинатив једнине именица женског рода; или, примера ради, у глаголу внести глас /в/ самостални је фонетски израз префиксалног морфа /в-/.
АСПЕКТИ ИЗУЧАВАЊА ГЛАС
Физиолошко-артикулациони аспект
Акустички аспект
Функционални (или фонолошки аспект)
Гласови говора као
АСПЕКТИ ИЗУЧАВАЊА ГЛАС
Физиолошко-артикулациони аспект
Акустички аспект
Функционални (или фонолошки аспект)
Гласови говора као
први аспект (физиолошко-артикулациони) подразумева проучавање начина изговора гласова и класификације и захтева елементарна знања из анатомије и физиологије органа који учествују у произвођењу гласова, а део фонетикесе зове артикулациона фонетика.
Са акустичког пак аспекта гласови се проучавају као физичке појаве: описује се преношење звучних таласа од којих настају гласови (акустичка фонетика). Шро подразумева елементарна знања из акустике.
Заједно анатомско-физиолошки и акустички аспект чине фонетски аспект.
3. Функционални (или фонолошки) аспект је најважнији јер се сањега гласови
посматрају као најмање јединице говора које служе за обликовање и разликовање значењских јединица: морфема и засебне речи. Са овог функционалног аспекта гласови се проучавају у вези са лексичко-граматичким системом језика, односно са комуникативном страном језика.. А гласови који учествују у обликовању звуковне представе и разликовању значења морфема и засебне речи називају се фонеме, а аспект се назива фонолошки.
Предмет и фонетског и фонолошког аспекта је један исти – гласовне
Предмет и фонетског и фонолошког аспекта је један исти – гласовне
Полазећи од фонетског и фонолошког аспекта у проучавању звуковне стране језика, издвајају се и две засебне гране фонетике:
а) фонетика која се бави физичком страном гласова и гласовних склопова
б) фонологија која се бави функцијом гласова у усменој комуникацији. Основна јединица фонетике је глас, а фонологије – фонема. Фонологија је функционална фонетика.
Дисциплине фонетике
С обзиром на циљеве и задатке , као и
Дисциплине фонетике
С обзиром на циљеве и задатке , као и
Предмет нашег курса је описна фонетика савременог руског књижевног језика, али се сваком згодном приликом врше краћа поређења са фонетским појавама у савременом српском књижевном језику. Дакле, она има елементе и описне и компаративне фонетике.
Конфронтација страног и матерњег језика помаже да се овлада особеностима страног језика, али истовремено указује и на законитости матерњег језика.
С обзиром на циљеве које има фонетика се дели на теоријску
С обзиром на циљеве које има фонетика се дели на теоријску
1. Теоријска фонетика проучава гласовни сиатем језика,артикулационе и акустичке особине гласова, акценат и интонацију; надаље, функцију фонетских јединица у у преношењу значења. Исто тако помаже при утврђивању сродности сличности и разлика межу језицима.
2. Практична фонетика се ослања на резултате проучавања теоријске фонетике и бави се практичним питањима, каква су, уочавање и утвтђивање утицаја једног језика на изговор гласова у другом језику.
При изучавању страног језика теоријска и практична фонетика треба да се повезују и да се истовремено законитости страног језика пореде с гласовним законитостима у матерњем језику.
Практична фонетика има посебно важну примену у логопедији – код исправљања неправилности, односно говорних мана, а у новије време у криминалистици – при идентификацији лица према боји гласа.
Артикулација гласова
При артикулацији гласа постоје три фазе: екскурзија, експозиција и
Артикулација гласова
При артикулацији гласа постоје три фазе: екскурзија, експозиција и
Прва фаза представља рад говорних органа од стања мировања до положаја потребног за изговор датог гласа; или, у слогу, - рад говорних органа од завршетка изговора претходног гласа и до почетка наредног.
Друга фаза, експозиција је рад , односно држање положаја говорних органа док се одређени глас не изговори.
Трећа фаза - рекурзија је рад говорних органа од тренутка завршетка звучања гласа до повретка у стање мировања, односно до преласка на артикулацију нередног гласа. Међутим, у говорном низу, у додиру гласова, границе између рекурзије претходног и екскерзије наредног гласа тешко је уочити јер се најчешће сливају, те долози до међусобног утицаја једних гласова на друге.
Артикулациона база
Разлика у артикулационој бази двају језика испољава се у
Артикулациона база
Разлика у артикулационој бази двају језика испољава се у
При учењу страног језика његови гласови се најпре артикулишу на бази изговра гласова матерњег језика, због чега долази до интерференције која се манифестује у виду такозваног страног изговора (тзв. „акцента“). Касније, при даљем, бољем усвајању руског изговора, па се страни изговор постепено неутралише.
Фонетска транскрипција
Научна анализа звуковне стране језика не може полазити од правописа,
Фонетска транскрипција
Научна анализа звуковне стране језика не може полазити од правописа,
Она тачније бележи бележи изговор гласова, речи и исказа и има посебне знакове и за тзв.редуковане самогласнике.
Руска фонетска транскрипција користи слова руске азбуке, као и неке допунске знакове. У њој се не користе велика слова ни знаци интерпункције.
ГЛАСОВНИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА
У гласовном систему руског језика издвајају се
ГЛАСОВНИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА
У гласовном систему руског језика издвајају се
У РЈ има 37 сугласничких фонема, односно сугласника у јакој позицији, тј. у позицији пред самогласником, и то су:
/б/, /б'/, /п/, /п'/, /м/, /м'/, /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, //з/, /з'/, /с/, /с'/, /ц/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /н/, /н''/, /л/, /л'/, /р/, /р'/, /ч'/, /ж/, /ш/, /ш':/, /ж':/, /ј/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, /х/, /х'/.
Богат инвентар сугласника резултат је великог броја меких сугласника, што је значајна одлика руског консонантског система.
У РЈ постоји пет самогласничких фонема, а шест самогласника у јаком положају, тј. под акцентом: /и/, /е/, /а/, /о/, /у/, /ы/ и пет самогласника у слабој позицији, тј. у неакцентованом положају: /Λ/, /ыэ/, /ие/, /ъ/, /ь/.
Подела на самогласнике и сугласнике је природна и условљена артикулационим, акустичким и функционалним разликама.
Артикулационе разлике
а) Разлике између самогласника и сугласника тичу се различитог положаја
Артикулационе разлике
а) Разлике између самогласника и сугласника тичу се различитог положаја
б) Артикулационе разлике између самогласника и сугласника тичу се напрегнутости говорних органа: самогласници имају разливену напрегнутост, тј. напрегнути су готово сви говорни органи који учествују у њиховој артикулацији; сугласници имају концентрисану напрегнутост, која је сконцентрисана на на месту препреке. На пример, код сугласника /п/ и /б/ напрегнутост је сконцентрисана на уснама, тј. на месту препреке.
в) Самогласници и сугласници се разликују по интензитету фонационе струје: њен интензитет је већи код сугласника него код самогласника и то због сконцентрисане напрегнутости говорних органа.
г) Код сугласника се прецизноможе одредити који говорни органи, односно који делови говорних органа преве препреке ваздушној струји; тачно се одређује место, тачка образовања; код изговора самогласника може се говорити само о основном положају језика у усној дупљи, јер немају тачку артикулације.
д) И, најпосле, код самогласника су уста мање или више отворена, код сугласника они обично теже затварању.
Акустичке разлике
а) Самогласници су тотални тонови, а присуство шума код
Акустичке разлике
а) Самогласници су тотални тонови, а присуство шума код
Сугласници пак су гласови са мањим или већим шумом, је јер на свом путу ваздушна струја савладава различите препреке и при том проиводи различите шумове.
б) Самогласници и сугласници се разликују и по дужини трајања: први дуже трају и њихово се трајање по потреби може продужити или скратити. По трајању акцентовани и неакцентовани самогласници се разликују: акцентовани су увек дужи од неакцентованих. Трајање сугласника је ограничено, али и код њих постоје разлике у трајању.
Функционалне разлике
а) Самогласници су слоготворни, тј. носиоци су слога; сугласници могу
Функционалне разлике
а) Самогласници су слоготворни, тј. носиоци су слога; сугласници могу
б) Самогласници могу бити акцентовани, а сугласници никад.
в) Самогласници се могу изговарати са различитим покретом и висином мелодијског тона, тј. са различитом интонацијом, могу се изговарати разлитом емоционалном бојом; сугласници –не! (На пример, О-о-о!).
Иако су руски и српски сродни језици, њихови гласовни системи
Иако су руски и српски сродни језици, њихови гласовни системи
Руски има знатно сложенији и самогласнички и самогласнички сустем него ли руски.
Фонолошки систем руског језика
Фонолошки систем руског језика има 42 фонеме:
Фонолошки систем руског језика
Фонолошки систем руског језика има 42 фонеме:
Српски фонолошки систем
Српски фонолошки систем има 30 фонема: 5 самогласника
Српски фонолошки систем
Српски фонолошки систем има 30 фонема: 5 самогласника
Све споменуте разлике између руског и српског гласовног система су узрок интерференције: у говору Срба на руском чест је изговор српских гласова, као и у говору Руса на српском језику.
СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ
Сугласници су гласови са шумом, што значи да у
СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ
Сугласници су гласови са шумом, што значи да у
Битно је напоменути да руски књижевни језик у, ако се упореди са стањем у нашем СХ располаже великим бројем основних сугласника, односно сугласничких фонема. А број фонема се одређује према према јаким позицијама гласовних јединица, а то је полажај пред самогласником. У тој позицији се јавља 37 сугласника који су способни да за диференцирање значења речи и морфема.
Основна и допунска артикулација сугласника
Под основном артикуилацијом се подразумева рад
Основна и допунска артикулација сугласника
Под основном артикуилацијом се подразумева рад
Поред шума за сугласнике је у акустичком погледу битна допунскам или секундарна артикулација, која се додаје основној артикулацији и представља допунски рад говорних органа који прати основну артикулацију.
О допунску артикулацију спадају палатализација, веларизација, назализација, лабијализација.
Палатализација, или умекшавање је допунски покрет предњег и средњег дела језичких леђапрема предњем непцу, који се перципира као умекшавање, те тако настају умекшани или палатализовани сугласници.
Веларизација је допунска артикулација којом се образују тврди сугласници. (нпр. руско веларно /л/). Она подразумева допунски покрет задњег дела језичких леђа према меком непцу, који се перципира као карактеристична тврдоћа.
Назализација је укључивање носног резонатора, што даје назалну, носну боју гласу.
Лабијализација је учешће усана, њихово истурање и заобаљвање при изговору.
КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА
При класификацији сугласника полази се од њихових артикулационо-акустичких особености, на
КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА
При класификацији сугласника полази се од њихових артикулационо-акустичких особености, на
Акустички аспект
Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника:
класификација по
Акустички аспект
Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника:
класификација по
класификација по дужини трајања и
класификација по акустичком утиску.
Акустички аспект
Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника:
класификација по
Акустички аспект
Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника:
класификација по
класификација по дужини трајања и
класификација по акустичком утиску.
Класификација по учешћу тона и шума
Ако се пође од односа тона
Класификација по учешћу тона и шума
Ако се пође од односа тона
сонанти или сонорни сугласници и
шумни сугласници или прави консонанти.
1. Сонанти су тонови са слабим шумом. Такве акустичке и артикулационе особине сонаната чине их гласовима на прелазу између самогласника и шумних сугласника. Они су звучни сугласници који немају безвучних парњака и имају мањи интензитет шума од осталих сугласника.
У руском језику има девет сонаната: /м/, /м´/, /н/, /н´/, /л/, /л´/, /р/, /р´/ и /ј/.
Битно је истаћи да за ралику од српских, сонанти у руском ницу слоготворни.
Шумни сигласници су гласови чију основу чини шум. При њиховој артикулацији настаје потпуна или непотпуна препрека коју фонациона струја савладава, при чему настају шумни гласови различитих акустичких особина.
С обзиром на учешће тона и шума шумни сугласници могу бити: звучни и безвучни.
Звучни шумни сугласници су шумови са слабим тоном. Они настају од звучне фонационе струје (тј. при њиховој артикулацији трепере гласне жице), али због јаких препрека које имају, шум преовлада над тоном.
Безвучни шумни сугласници су чисти говорни шумови (тј. при њиховој употреби не трепере гласне жице). Звучни и безвучни сугласници налазе се у паровима, чинећи корелативни ред: звучан-безвучан. Безвучни сугласници су напрегнутији од звучних. Да би се безвучни сугласници перципирали као и звучни, они имају интензицнији шум, јачу снагу фонационе струје него безвучни. Поред тога , препрека у њих је нешто већа него при изговору звучних.
На следећој схеми застушљени су сви звучни и безвучни сугласници:
б. б´, в, в´, д, д´, /ј/, ж, ж´:, г, г´, ј, (z), (3), (3), (Y), (Y´)
п, п´, ф, ф´, т, т´, с, с´, ш, ш´:, к, к´, - ц, ч´, ч, х, х´.
Сугласници ц, ч´, х, х´ немају звучних парњака међу основним сугласницима.
Сугласници ц, ч´, х, х´ немају звучних парњака међу основним сугласницима.
У српском језику сугласници ц, х, ф немају одговарајућих звучних парњака.
Напомена. У руском језику постоје два сугласника са сталном фонетском дужином: ш´:, ж´: Сви остали дуги сугласници настају удвајањем кратких сугласника.
Тренутни сугласници трају кратко и њихово трајање и њихово се трајање не да продужити: експлозивни /б/, /б'/, /п/, /п'/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, и африкате ц, ч´
Продужени сугласници су: сонанти /м/, /м'/, /н/, /н''/, /л/, /л'/, /р/, /р'/, /ј/ и фрикативни сугласници /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/, /ж'/, /х/, /х'/,(Y).
Класификација сугласника по акустичком утиску
Ова подела се односи на две
Класификација сугласника по акустичком утиску
Ова подела се односи на две
шуштави /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/;
пискави сугласници /з/, /з'/, /с/, /с'/.
Артикулациони аспект
Полазећи од артикулационог аспекта издвајају се две поделе сугласника: по
Артикулациони аспект
Полазећи од артикулационог аспекта издвајају се две поделе сугласника: по
Класификација сугласника по начину творбе
Шумни сугласници по начину творбе се деле на тесначне или струјне или тесначне /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/, /ж'/, /х/, /х'/,(Y).
и експлозивне или оклузивне /б/, /б'/, /п/, /п'/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, и сливене или африкате /ц/, /ч´/ и њихове позиционе звучне варијанте (z), (3), (3), и /ч/.
Класификација сугласника по месту творбе
Полазећи од активног органа издвајају се две групе сугласника: уснени и језични.
2.2.1 Уснени, или лабијални се деле на:
- двоуснени или билабијални /б/, /б'/, /п/, /п'/,/м/, /м'/;
- зубно-уснени или лабиодентални /в/, /в'/, /ф/, /ф'/.
2.2.2. Језични сугласници се деле на:
- предњојезичне /т/, /т'/, /д/, /д'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /н/, /н´/, /л/, /л´/, /р/, /р´/, ж/, /ж´:/, /ш/, /ш':/ и позиционе варијанте појединих сугласника (z=дз), (3=д´ж´), (3=дж), /ч/;
- средњојезични: /ј/;
- задњојезични: /к/, /к'/, /г/, /г'/, /х/, /х'/, (Y).
Артикулационо-акустички аспект или по тврдоћи-мекоћи
Вероватно најзначајнија одлика руског гласовног система
Артикулационо-акустички аспект или по тврдоћи-мекоћи
Вероватно најзначајнија одлика руског гласовног система
Класификација сугласника по тврдоћи-мекоћи јасно представља цео руски фонолошки сугласнички систем, у којем има 37 основних сугласника, односно 37 сугласничких фонема, а од тога броја: 15 корелативних парова тврд-мек сугласник и 7 непаних сугласника који стоје изван корелације, а од којих 3 су непарна тврда (/ж/, /ш/, /ц/) и 4 непарна мека, палатална (/ч´/, /ж´:/, /ш´:/ и /ј/).
Назив тврди-меки сугласници добили су по акустичком утиску. А полазећи од артикулационог момента тврди и меки се разликују по положају језика у усној дупљи. Тврдоћа и мекоћа парних сугласника заснива се на допунским артикулацијама: веларизацији и палатализацији. Код веларизације се задњи део језичких леђа уздижу према меком непцу. Палатализација се изражава померањем језика унапред, као и издизањем предњег и средњег дела језичких леђа према тврдом непцу, онде где се изговара глас /ј/ , тј. неслоговно и. Као последица смањења предњег резонатора постају виши тонови, односно шумови, тако да се тембр меког и тврдог међусобно разликују. Посебно треба истаћи разлику између меког /л´/ тврдог парњака /л/, јер артикулацију тврдог се одликује напрегнутошћу и издизањем задњег дела језичких леђа високо према меком непцу. Напротив за палатализован /л´/ као основа служи средњеевропско /л/.
Тврдоћа и мекоћа руских сугласника имају дистинктивну функцију, што их чини посебним фонемама.
Сугласнички фонолошки систем
Њега чини 37 фонема: п-п´, б-б´, ф-ф´, м-м´, в-в´,
Сугласнички фонолошки систем
Њега чини 37 фонема: п-п´, б-б´, ф-ф´, м-м´, в-в´,
к-к´, г-г´, х-х´; /ж/, /ш/, /ц/; /ј´/ /ч´/; /ж´/, /ш´/.
Међутим, свих 37 сугласничких фонема није подједнако способно за диференцијалну функцију речи и њихових облика. Наиме, 4 фонеме су ослабљене: /к´/, /г´/, /х´/, и палатална фонема /ж´/.
а) То долази отуд што тврди и меки задњонепчани /к´/, /г´/, /х´/ нису прави парњаци, јер су позиционо ограничени: не јављају се на крају речи, а ретко се јављају пред вокалима а, о, у, већ у тим позицијама стоје њихови твди парњаци. Меки /к´/, /г´/, /х´/ се јављају испред вокала и, е. На тај начин парни тврди имеки задњонепчани сугласници се најчешће позиционо искључују. Тако је било у XIX и почетком XX века: меки парњаци си били само варијанте истих фонема. Међутим, данас више није тако: меки се јављју и пред вокалима а, о, у, иако у руским речима ретко (нпр. У облицима глагла ткать – тку, ткёшь, ткёт. Парни меки /к´/, /г´/, /х´/ пред вокалима а, о, у јављају се у прилично великом броју страних речи (гяур, паникёр, ликёр, Гёте, кювет, педикюр, Гюго, Кюри и т.д.). Па ипак парни меки имају ограниочену употребу пред самогласничким фонемама а, о, у, а уз то их нема ни на апсолутном крају речи, те се отуд и одређују као ослабљене сугласничке фонеме.
б) Палатална фонема /ж´/, односно сугласник /ж´:/ јавља се само у корену речи. У руској графији за њу нема посебне графеме; обележава се спојевима жж и зж (нпр. вожжи, дрожжи, жужжать, позже, уезжать).У новије време, посебно у разговорном језику млађих људи преовладава изговор дугог тврдог ж /жж/, те је отуд фонема /ж´:/ ослабљена фонема.
САМОГЛАСНИЦИ
Добро је познато да су самогласници гласови при чијем образовању ваздушна
САМОГЛАСНИЦИ
Добро је познато да су самогласници гласови при чијем образовању ваздушна
Спецификум руског вокалзма је акустичка разноврсност, што зависи од фонетске позиције. У различитим позицијама самогласници се различито реализују у позиционе варијанте, а ове зависе пре свега од сугласничког окружења, од акцента и положаја у односу на акцентовани слог. Разликују се акцентовани и неакцентовани самогласници (ударные – безударные). Позиција самогласника у акцентованом положају је јака позиција, а у неакцентованом – слаба.
Међутим, у великој мери реализације самогласника и у јаком и у слабом положају зависе поглавито од квалитета суседних сугласника – тврдих и меких, па и од структуре слога и његовог места у речи (почетни, крајњи, отворени, затворени).
У слабој позицији реализују се позиционе варијанте самогласничких фонема које се и квантитативно и квалитативно разликују од самогласника у јаком положају. При том једна иста самогласничка фонема може бити представљена различитим гласовима, а различите фонеме истим гласом.
Акцентовани самогласници
У акцентованим слоговима у руском језику разликује се шест самогласника:
Акцентовани самогласници
У акцентованим слоговима у руском језику разликује се шест самогласника:
Самогласник и се јавља на почетку речи после паузе и иза меких сугласника, а ы -
иза тврдих сугласника.
Апсолутно јаком фонетском позицијом узима се пре свега њихов изолован изговор, као и други акцентовани положаји у којима су они блиски изоловано изговореним самогласницима.
Самогласници а, о, у, э у апсолутно јакој позицији се налазе:
а) на почетку речи пред тврдим сугласником (нпр. ах!, адрес, азбука, образ, ум, этот, эх!;
б) између тврдих сугласника (нпр. сад, дом, звук, шест, жест, цел);
в) на апсолутном крају речи после тврдих сугласника (нпр. рука, окно, несу, к окну, на конце).
У апсолутно јакој позицији самогласник и се налази:
а) на почетку речи пред тврдим сугласником: ил, ива;
б) после меког, а пред тврдим сугласником: мир, вид;
в) на крају речи после меког сугласника: веди, беги.
Самогласник ы се јавља само у позицији после тврдог сугласника (мы,
Самогласник ы се јавља само у позицији после тврдог сугласника (мы,
У свим осталим позицијама у речи самогласници подлежу утицају околних сугласника, због чега се њихов изговор у потпуности не подудара са изговором основних самогласника. Те и такве самогласничке реализације су варијанте основних самогласника, фонема у јакој позицији.
Артикулациона класификација основних руских самогласника
При артикулационој класификацији основних самогласника узимају
Артикулациона класификација основних руских самогласника
При артикулационој класификацији основних самогласника узимају
по хоризонтали на
- самогласнике предњег реда и и э;
- самогласнике средњег реда а и ы;
- самогласнике задњњег реда о, у.
по вертикали на
високе самогласнике и, ы, у;
средње э и о;
ниске а.
СЛОГ
Фонеме учествују у обликовању значењских јединица језика – морфема и речи.
СЛОГ
Фонеме учествују у обликовању значењских јединица језика – морфема и речи.
Ваља истаћи да у оквиру слога артикалација сваког гласа утиче на изговор суседног гласа.
Интензитет слога је снага са којом се слог изговара. Сви слогови
Интензитет слога је снага са којом се слог изговара. Сви слогови
к, адвокат, обработка). Сви остали неакцентовани самогласници у слоговима испред и иза акцентованог редукују се у другом степену редукције и краћи су од акцентованог два до четири пута (нпр. сковорода, хорошо, веретено, вечером).
При овладавању руском ортоепијом врло је важно знати акценат у речи
При овладавању руском ортоепијом врло је важно знати акценат у речи
Типови слогова. У зависности од тога да ли се слог завршава на самогласник или сугласник слогови могу бити отворени и затворени (он, дом, стол, глаз, балкон;
веретено, сроворода).
АКЦЕНAТ РЕЧИ
Под акцентом се подразумева истицање фонетским средствима једног слога
АКЦЕНAТ РЕЧИ
Под акцентом се подразумева истицање фонетским средствима једног слога
Акценат је најважније средство обликовања фонетске целовитости, јединства речи. Најважнија функција језика је распознавање речи (словоопознавательная функция).
У различитим језицима издвајање једног слога у речи постиже се различитим фонетским средствима, пре свега динамичним и мелодијским, као и комбиновањем тога двога.. Динамичну акцентуацију има већина европских језика (руски, француски, енглеск, немачки, пољски, бугарски и неки други). У језицима са динамичким акцентом истицање једног слога постиже се пре свега снагом, па и напрегнутошћу негове артикулације. Неакцентовани слогови се одликују већим или мањим слабљењем неакцентованих самогласника.
У језицима који се одликују мелодијским акцентом истицање једног слога се постиже висином мелодијског тона, која има фонолошку функцију тј. дистинктивну. Међу европским језицима то су: српски, словеначки и литавски. Од азијских језика то су: јапански, кинески, тибетски, бурмански, вијетнамски. Међутим, природа српског мелодијског акцента се веома разликује од исте код наведених азијских језика.
Природа акцента је једна од најизразитијих типолошких разлика између руског и српског језика: руски је динамичан, српски – мелодијски.
Фонетска природа руског акцента
Акцентовани слог у руском језику се одликује
Фонетска природа руског акцента
Акцентовани слог у руском језику се одликује
Фонетска природа српског акцента
Српски акценат је мелодијски. Истицање слога у речи
Фонетска природа српског акцента
Српски акценат је мелодијски. Истицање слога у речи
Пошто се српски акценти разликују по тону (силазни и узлазни) и по трајању (кратки и дуги), он је политонски или вишетонски.
Неакцентовани самогасници су слабији од акцентованих, али се не редукују и чувају своје основне фонетске особине по којима су блиски изолованом изговору, што српски језик чини једним од најразговетнијих језика.
Место акцента у руском језику
Постоје језици са фиксним акцентом (чешки,
Место акцента у руском језику
Постоје језици са фиксним акцентом (чешки,
Руски акценат је невезан, нефиксиран и може падати на различите слогове (разноместное ударение). Међутим, та слобода је само привидна јер у већини речи акценат је везан за један исти слог. И једино се у граматичким облицима може мењати. Тако се поједине речи разликују само по месту акцента и оно диференцира значење двеју речи, дакле, фонолошки је битно.
У граматичким облицима акценат у руском језику може бити покретан и непокретан.
Промена места акцента у граматичким облицима служи као обележје дате парадигме, тиме се испољава морфолошка функција акцента. На тај начин покретни акценат у граматичком систему руског језика има диференцијалну функцију.
Покретни акценат је карактеристичан за речи које се често употребљавају. А то су најчешће оне исконско руске.
Различите речи које имају исту фонемску и графемску структуру, а чије значење диференцира место акцента зову се хомографи.
Акценат често служи као средство за разликовање хомонимских облика исте речи
(хомофони).
Фонетска реч
Акцентована реч са својим проклитикама и енклитикама зове се
Фонетска реч
Акцентована реч са својим проклитикама и енклитикама зове се
Проклитике и енклитике се у говору понашају као делови речи и у фонетској речи долази до свих гласовних појава као у лексичкој речи. У функцији проклитике налазе се неакцентовани предлози и неке речце; а у функцији енклитике – неке речце.
ИНТОНАЦИЈА
Акустичке карактеристике интонације
Са фонетске тачке гледишта интонација је сложена појава
ИНТОНАЦИЈА
Акустичке карактеристике интонације
Са фонетске тачке гледишта интонација је сложена појава
Мелодија је основно и нтонационо средство којим се организује исказ и под њом се подразумева кретање основног тона, тј промена учесталости основног тона од почетка до краја исказа. Мелодијски тон се може кретати на различтој висини и различитом висином правити силазни или узлазни покрет. Средњи ниво тона одговара нормалој висини гласа говорника. Он је својеврсна основа са којом се пореде дуги нивои: нижи ниво је нижи за две-три ноте, а виши – за две-три ноте виши.
Интензитет је динамичке компонента код којом се подраумева снага изговора исказа и његових делова. Он делује у спрези са напрегнутошћу говорних органа и амплитудом вибрирања гласних жица: што је већа амплитуда вибрирања, већи је и интензитет. Интензитет и мелодија издвајају најважније делове исказа.
Изразитост акцента у исказу у тесној је вези са интензитетом изговора: речи које се изговрају већом снагом, имају изразитији акценат. Најизразитији акценат имају оне речи на којима долази до промене висине мелодијског тона и називају се интонационим акценатима и.они учествују у комуникативној организацији исказа. До основних мелодијски промена које одеђују нтонациону структуру исказа, долази управо у слоговима на којима ти акценти стоје. У склопу синтагме и реченице-исказа интонациони акценти – синтагматски, реченични и тзв. логички акценат (или акценат истицања) издвајају комуникативно најважније речи. Доста често ови акценти имају не само смисаони, већ и емоционални карактер, јер је управо акцентована реч средиште изржавања емоција.
Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона и служе за издвајање
Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона и служе за издвајање
смисаоно-интонационе сегмете – синтагме, а истовремено служе и за повезивање синтагми у веће целине – реченице-исказе. Према акустичном изражавању паузе могу бити стварне и привидне.
Тембр или боја говора је средство интонације којом се изражава став говорника према предмету говора, његова осећања и воља. Бојом се изражавају различите експресивно-емоционалне нијансе говора. Интензитет, мелодија и боја учествују у смисаоном и емоционлном издвајању речи у иказу, односно у формирању логичког акцента.
Темпо говора,
Темпо говора, тј. брзина је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина,
Темпо говора,
Темпо говора, тј. брзина је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина,
Почетак и крај (а посебно овај последњи) се изговарају спорије него
Почетак и крај (а посебно овај последњи) се изговарају спорије него
Темпо је основни параметар при одређивању ортоепских стилова изговора. Важно је истаћи да је за разговорни стил карактеристично опште убрзање говора.
Главна интонациона средства која врше оновне функције у организаији исказа су интонациони акценти и мелодија.
Функције интонације
Интонација није само фонетско, већ и изражајно средство, јер
Функције интонације
Интонација није само фонетско, већ и изражајно средство, јер
Интонација је тесно повезана са фонологијом и синтаксом: с фонологијом зато
Интонација је тесно повезана са фонологијом и синтаксом: с фонологијом зато
Интонација је исто тако повезана и са синтаксом (формлно-логичком структуром исказа) и од ње у великој мери зависи, али исто тако и са односом говорника према исказу.
Због тога проучавање интонације спада у домен и фонетике и синтаксе.
Због тога проучавање интонације спада у домен и фонетике и синтаксе.
Фонетска синтагма
Фонетска синтагма или говорни такт је најмањи смисаоно-интонациона сегмент
Фонетска синтагма
Фонетска синтагма или говорни такт је најмањи смисаоно-интонациона сегмент
ФС чине једна реч или група речи које су смисаоно-интонационо и комуникативно организоване, с тим што је она као део исказа комуникаривно несамостална,
Косим цртанма се означавају паузе, тј. границе између синтагми као комуникативно незавршених целина (Нпр, Студенты первого курса / будут сдавать экзамен в феврале.)
1. ОРТОЕПИЈА
Сваки од нивоа књижевног (или стандардног) језика има утврђен систем
1. ОРТОЕПИЈА
Сваки од нивоа књижевног (или стандардног) језика има утврђен систем
Два су основна облика књижевног језика: усмени (или колоквијални) и писани. У писаном облику постоје строго кодификована правописна правила, која су током времена подложна променама
Правопис регулише однос између усменог стандардног и писаног језика на фонемско-графемском плану.
Ортоепске (или изговорне) норме регулишу стандардни усмени језик и називају се једном речју ортоепија. То је скуп правила књижевног изговора, са препоручљивим варијантама узорног (кодификованог) изговора у одређеном периоду развоја КЈ
Ортоепија
Ортоепија је, дакле, учење о нормама усменог језика, које се односе:
Ортоепија
Ортоепија је, дакле, учење о нормама усменог језика, које се односе:
на изговор гласова у којима се реализују фонеме у одређеним фонетским позицијама,
на правила о изговору скупова гласова,
затим на изговор гласова у појединим граматичким облицима, у групама речи, и,
најпосле, на правила о законитостима акцентовања речи.
Ортоепска норма представља један од услова успешног функционисања језика као средства комуникације. У неким случајевима ортоепске норме се реализују у двема, понекад чак и трима варијантама. Оне су резултат природе језика који је подложан сталним променама.
култура говора
Норме КЈ на свим споменутим нивоима су подложне променама, па
култура говора
Норме КЈ на свим споменутим нивоима су подложне променама, па
До тих промена долази знатно спорије од промена у говорном језику. До промена у говорном и писаном стандарду долази пре свега у фонолошком и морфолошком систему.
Основни задатак ортоепије је да, пратећи развитак језика, уочава промене у фонолошком систему језика, оцењује колебања у изговору, утврђује тенденције и тек тада доноси нормативне препоруке, које су ствар дововора на нивоу институција које се баве питањима националног језика.
А овладавање ортоепским нормама спада у домен посебне дисциплине – културе говора. Одступања од стандарда на било ком језичком нивоу, па и фонемско-графемском ометају језичку комуникацију.
Развој руске ортоепије
Још од XIV века када је Москва постала центар
Развој руске ортоепије
Још од XIV века када је Москва постала центар
Међу те старе московске ортоепске црте спадају умерено акање (односно изговор кратког „а“ у слогу испред акцентованог на месту „а“ и „о“), као и изговор тврдог наставка код глагола у 3. л.ј. и мн. резента и простог будуђег времена (нпр. идёт, идут) уместо меког, који се и данас чувају у неким јужноруским говорима.
Руски књижевни језик се постепено формирао током XVIII и XIX века управо на бази московског говора. А упоредо с настајањем руског књижевног језика постепено су се уобличавале и ортоепске норме.
Поткрај XVII и у првој четвртини XVIII века (период који се
Поткрај XVII и у првој четвртини XVIII века (период који се
усмени руски и писани црквенословенски („Разговаривить надо по-руски, а писать по-славянски“) и два ортоепска стила: колоквијални руски и црквенословенски.
Ово језичко двојство је превазиђено тек 30-40. година XIX века, а московска ортоепска норма се уобличила тек поткрај века, а основицу јој је чинио изговор московске интелигенције, а кључну улогу је одиграло позориште.
Међутим, од средине XIX века уобличио се и алтернативни петрограски изговор То је била последица суревњивости између две руске престонице и трајала је све до почетка XX века, када је коначно превладала старија старомосковска ортоепска норма и постала општеруска.
Ортоепске норме СРКЈ
Током времена су и старомосковске ортоепске норме почеле да
Ортоепске норме СРКЈ
Током времена су и старомосковске ортоепске норме почеле да
Једна од тенденција у тој дихотомији писани и усмени језик је била она са ослањањем на писани говор, где је већ била постигнут концензус о једнообразној ортографији.
То зближавање писане и усмене речи, писања и изговора је могло само да се изведе делимично, јер руска ортографија није заснована на фонетском, већ пре свега на фонемском принципу, па и историјском. Те промене у московском изговору готово да се не тичу гласовног система – оне нису фонолошке, већ се своде углавном на промену изговора гласова у граматичким облицима, пре свега наставака, а под утицајем правописа (нпр. долази до колебања у изговору старијег тврдог и новијег меког “с“ у постфиксу –ся/сь: моюсь; до колебања у изговору наставка -ат (ят) у 3.л.мн. презента и простог будућег времена глагола 2. врсте (нпр. дышат: дыш/ут) и новијег дыш/ът); тонкий- тонк/ъй и тон/к´ий.
Међутим, и током прве половине XX века старомосковски изговор се још
Међутим, и током прве половине XX века старомосковски изговор се још
Па ипак савремени московски изговор се одликује икањем, тј. значајном квантитативном редукцијом неакцентованог «е» (нпр. река, сестра као р´иека, с´иестра) за разлику од слабије у петроградском изговору.
Или, например, «ч» у заменици «что» у петроградском се изговара као меко «ч´», а у московском као «ш».
Осим тога, изговор интелигенције из северних делова Русије и данас се одликује окањем , тј. слабом редукцијом неакцентованог “о”. А у јужној Русији се чува изговор фрикативног звучног гласа, уместо експлозивног «г» (нпр. хород, моху, сапохи).
Два типа (стила) књижевног изговора
Ступањ зближавања изговора и прасвописа зависи од
Два типа (стила) књижевног изговора
Ступањ зближавања изговора и прасвописа зависи од
књишког (хиперкоректног) и
неутралног типа.
Књишки тип Неутрални тип
1. Књишки се тип одликује
спорим темпом, максимално
Књишки тип Неутрални тип
1. Књишки се тип одликује
спорим темпом, максимално
редукција самосласника није изразита;
изговор наставака је јасан; слабије је умекшавање веларизованих сугласника пред меким сугласницима (нпр. дверь, след, степь);
а у речима страног порекла, посебно оним које су у ређој употреби, сугласници пред „е“ не умекшавају се, неакцентовани вокал „о“ се не редукује.
Најчешће се користи код важних званичних саопшења преко радија и телевизије, при свечаним беседама, споријем диктирању, обучавању изговору.
2. Неутрални тип се одликује
средње успореним темпом,
а употребљава се приликом природног, споријег изговора,
и одликује га изразита разговетност, поприлична разлика у изговору између наглашених и ненаглашених вокала,
као и јасан изговор наставака,
умерено умекшавање тврдих пред меким сугласницима.
Користи се најчешће на предавањима (ex katedra), у читању саопштења, обраћању из поштовања, .
Међутим, често у свакодневној усменој комуникацији темпо изговора је угласвном бржи, при чему су неакцентовани самогласници више редуковани, посебно у наставцима који се изговарају нејасно.
трећи разговорни тип изговора
Постоји и трећи разговорни тип изговора. Он је
трећи разговорни тип изговора
Постоји и трећи разговорни тип изговора. Он је
Понекад при брзом говору се испуштају и читави слогови (нпр. говорит, сейчас, здравствуйте, Алла Ивановна /ал-ван:ъ/).